Hej, Salaši…

0

Način života vojvođanskog seljaka iz nekih prošlih vremena, na najbolji način prikazan je na salašima, koji kao jedinstveni spomenici kulture krase ovu prostranu ravnicu. Po površini velika gazdinstva, građena van panonskih sela, prave su oaze mira i predaha. Očuvani čardaci, bunari, zidne peći i pokućstva, uvode posetioce u svet starih gospodarskih salaša i nekog drugačijeg života. Salaši su nastali sredinom devetnaestog veka, kao privremena staništa stočara. Vremenom, kako se razvijalo ratarstvo, salaši su se pretvorili u kuće, slične onima koje su se gradile u selima. Na salašima se živelo mirno i skromno, a radilo vredno.

Bio je to porodičan način života, pa mnogi, salaše nikada nisu napuštali. Želeli su da mirno žive na svojoj zemlji, rade i ubiraju plodove svog rada. Pored glavne kuće u kojoj se živelo, na salašima su postojali i brojni pomoćni objekti, kao i veliko dvorište. U središnjem delu dvorišta nalazili su se bunari iz kojih se vadila voda, a celo dvorište i okućnicu krasila su brojna stabla voća, kao i vinova loza.

U pomoćnim objektima čuvao se kukuruz i žito, ali i prerađevine od mesa. Savremen način života, razvoj mehanizacije, okrenuo je ljude ka nekim drugačijim načinima privređivanja, pa su salaše napuštali. Nakon drugog svetskog rata, brojni salaši su uništeni. Sa njima je rušena tradicijai  odlazilo je u zaborav sve ono što je od davnina čuvano. Međutim, da se salaši i način života na njima ne bi zaboravili, pobrinuli su se domišljati ljudi, koji su ih pretvorili u mesta gde savremen čovek može da pobegne od svakodnevne gužve, ubzanog tempa života i uživa u blagodetima mira i tišine, koje oni pružaju. Posetioci salaša mogu osetiti duh prošlih vremena, videti kako se nakada radilo i stvaralo.

U Vojvodini je danas, za potrebe turizma, uređeno preko dvadeset salaša, koji su idealno mesto za uživanje u domaćoj hrani i piću i nezaobilaznom zvuku tamburaša. Prvi takav salaš, uređen za potrebe gostiju, je „Majkin salaš“, kome se i pripisuje zasluga za razvoj ovog vida turizma u Vojvodini. Naime, 2003.godine, porodica Garbić, otvorila je ovaj salaš, koji je izuzetno brzo osvojio srca brojnih posetilaca. Sagrađen u dvadesetom veku, čuva bogatu tradiciju življenja na ovim prostorima, pa je ono što je bilo autentično, ovde sačuvano. Smeštajni deo salaša, zove se „Cvetni salaš“, sa petnaest soba, u vojvođanskom stilu. Svaka od njih nosi ime jednog cveta. Pored toga, ovde se nalazi restoran, igralište za decu, kao i ribnjak za sportski ribolov. Na ovom mestu gosti mogu jahati konja, voziti se fijakerom ili uživati u šetnji i obilasku salaša. Veliki deo salaša, zauzimaju zasadi jabuke, od kojih se pravi vrhunski prirodni sok. Pored toga, ovde se prave i odlične vrste rakije i kompota. Pravo je mesto za uživanje svim čulima. Pored Majkinog salaša, među prvim otvoren je i „Salaš 137“.

Aleksandar Samardžija, ostavivši more, sa prijateljima je otvorio ovaj salaš nedaleko od Novog Sada, u Čeneju. Broj 137 je ostao još od Austro-Ugarske, kao poštanski broj salaša, po kome je danas i prepoznatljiv. Prvobitno je radio kao klub zatvorenog tipa, ali je ubzo promenio svoj način poslovanja i otvorio vrata za sve one koji požele da uživaju u nečem jedinstvenom i klasično vojvođanskom. Od starog, zapuštenog salaša, starog skoro 300 godina, napravljeno je idealno mesto za odmor, koje se prostire na jedanaest hektara. Svi posetioci salaša mogu da uživaju u vožnji fijakerom, jahanju konja, igranju odbojke, badmintona, malog fudbala, učenju golfa. Autentična vojvođanska kuća sa pokućstvom, čiju unutrašnjost krase stare komode, kraljeve peći, klupe i nameštaj iz vremena kada su salaši služili stočarima, preuređena je u restoran.

U ovom restoranu je hrana domaća, gurmanska, za uživanje, a uz to zdrava, jer sarađuju sa drugim salašima od kojih uzimaju povrće koje je organski proizvedeno, a na svom salašu imaju farmu koza, pa sami prave proizvode i specijalitete od kozjeg mleka. Inače, na salašu 137, protivnici brze hrane i  brzog  života, osnovali su pokret, takozvane, spore hrane, odnosno Slow food pokret. Danas salaš 137 ima dve lokacije, pa je po tome jedinstven u Srbiji. Tokom leta, salaš radi u Čeneju, a tokom zime u kompleksu Sunčanih vrhova na Kopaoniku, gde ambijentom i gastronomskom ponudom, domaćim i inostranim skijašima, dočarava dušu vojvođanske ravnice.

Ugošćava goste sa svih strana Srbije, ali i iz zemalja bivše Jugoslavije, kao i Italije, Grčke, Španije, Francuske, Holandije. Nekada se na salašima  teško radilo, a danas se na istim tim mestima odmara od posla i savremenog načina života. Danas su to mesta koja na izuzetan način čuvaju od zaborava duh prošlih vremena, istoriju i tradiciju. A o mirisu štrudle da i ne pričamo…

Ostavite svoje mišljenje