Šapčanka ispred svog vremena

0

 

U vreme kada je samo na Univerzitetu u Cirihu bilo dozvoljeno ženama da izučavaju medicinu, jedna od njih bila je Šapčanka, Draginja Draga Ljočić.
Ona je 1879. godine stekla diplomu medicine kao četvrta dama u Evropi i prva u Srbiji. Draga je rođena 1855. godine. U rodnom gradu je započela školovanje, u Beogradu je pohađala Višu devojačku školu, a Cirihu i Ženevi  studije medicine.

Trnovit put koji je prešla školujući se, borba sa oskudicom i život sa 40 dinara stipendije iz Fonda trgovca Jevrema Panića, koji je bio namenjen dobrim šabačkim đacima i studentima, nisu je omeli da postane prva žena lekar u Srbiji sa zvaničnom titulom „doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti.“

Dragin otac, trgovac Dimitrije Ljočić, izgubio je sav imetak u sudskoj parnici sa imućnom šabačkom porodicom kada je Draga imala samo sedam godina. Da bi izdržavao porodicu, postaje pekar i od svog skromnog zanata školuje decu, i to ne samo sinove, kao većina  konzervativne Srbije, već je i svoju kćerku dao na velike škole. Dragina braća, Svetozar i Đuro, stekli su visoko obrazovanje. Svetozar se odlučio za Vojnu akademiju na kojoj je  postao profesor sa činom inženjerskog pukovnika, dok je Đuro nakon Vojne akademije  školovanje nastavio u Parizu i Cirihu gde je stekao diplomu inženjera. Braća su poput oca nastavili da podržavaju školovanje sestre.

Draga je studije prekinula 1876. godine da bi učestvovala u srpsko-turskom ratu kao lekarski pomoćnik u sanitetu doktora Vladana Đorđevića. Za ratne zasluge dobila je čin sanitetskog poručnika. Lečila je ranjenike u Vojnoj akademiji i Posebnoj bolnici u Svilajncu. Nakon rata, vraća se u Cirih, a potom odlazi u Ženevu, gde završava studije. U Srbiju se vraća 1879. kao lekar.
Ipak, na Dragin uspeh Srbija je ostala slepa. Nije prihvćeno njeno zvanje, pa tako prva srpska lekarka nije mogla da dobije posao u državnoj službi. Pred lekarskom komisijom polagala je poseban stručni ispit kao bi komisija odgovorila na molbu kojom se Draga obratila tadašnjem Ministarstvu unutrašnjih dela u kojoj je pisalo: „Ja sam svršila Medicinski fakultet na Univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem priloženom diplomom. Na osnovu ovoga molim g. Ministra da mi izvoli dati dozvolu da u Beogradu praktikujem. I, ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim g. Ministra samo neka narediti izvoli, i to ću ispuniti”.
Iako je komisija dala veoma pozitivnu ocenu, jer je Draga pokazala odlično teorijsko i praktično znanje, zbog  tadašnjeg zakona i nedostatka volje da se on izmeni, i pored toga što je u to vreme Srbija imala samo 79 lekara, uglavnom stranaca, Draga Ljočić nije mogla dobiti državnu službu. Zato se 1879. godine odlučuje da započne privatnu lekarsku praksu, u Jevremovoj 6. u Beogradu, u kući svog brata Đure. Uporedo je nastavila borbu za priznanje i pravo da dobije državnu lekarsku službu.

1880. godine postala je član Srpskog lekarskog društva. “Profesionalne kompetencije i moralne vrednosti moraju biti jedini uslov za zapošljavanje.”– Pisala je Draga i zalagala se da se žene lekari u pravima izjednače sa muškim kolegama. Država nije imala sluha za njene zahteve i molbe. Tek 1881. godine zaposlila se kao lekarska pomoćnica u državnoj bolnici u Beogradu. Iako je rukovodila ženskim odeljenjem primala je pomoćničku platu. Sa muškim kolegama izjednačena je bila  samo u ratu. Učesnica je svih ratova koje je Srbija vodila od 1876. do 1915. godine – dva Srpsko – turska rata, u Srpsko – bugarskom ratu, u Prvom i Drugom balkanskom ratu i Prvom svetskom ratu.

Prva varoška bolnica Foto: Fondacija Srpski legat

Čak ni nakon velikog zalaganja za vreme srpsko-bugarskog rata, kada je većina lekara upućena na front, a Draga kao jedini lekar radila u tri bolnice, u Opštoj državnoj bolnici, Zaraznoj i Bolnici za ranjenike pri Velikoj školi, njena plata nije bila ista kao plata lekara. Nije imala periodične povišice iako je unapređena u sekundarnog lekara, niti je sa novom pozicijom mogla steći pravo na penziju. Kako joj njena odlučnost nije dala da odustane, Draga je sa još većom upornošću, odvažno nastavila da se bori za svoja i prava svih žena lekara u Srbiji. Ministarstvu unutrašnjih dela obratila se ne molbom, već zahtevom “da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola, sanitetskim zakonom...” na šta se oglasio i načelnik Saniteta sa rečima:
Ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe, na čoveka koji će rukovoditi u njezinom životu. Da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar? Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti”.
Ove reči i diskriminacija zatvorila su joj jedna vrata, ali je ona pokucala na druga. Bila su to vrata kralja Milana i državnog saveta, no ni ovde za odvažnu lekarku nije bilo razumevanja. Naprotiv, otpuštena je iz državne službe.  Na licemerje države i društva koje je njen rad i zvanje cenilo samo u ratnim uslovima i na frontu, Draga je odgovarala trudom i još većim zalaganjem. Nastavila je sa privatnom praksom, a vrata njene ordinacije bila su otvorena za  pomoć i u sred noći.

Njeno ime i znanje bilo poznato narodu, koji ju je izuzetno poštovao. Ono po čemu je Srbija pamti bio je i njen dobrotvorni rad i zalaganje za zdravlje dece, naročito devojčica. Besplatno je lečila devojčice iz ženske radničke škole zajedno sa doktorom Lazom Lazarevićem. Zalagala se za decu bez roditeljskog staranja, lečila ih i pomagala, iako je zbog toga nailazila na brojne osude. Smatrali su je nemoralnom jer su to bila deca, uglavnom, vanbračno rođena. Ovu hrabru ženu licemerje društva nije pokolebalo. Sledila je svoj put i sa doktorom Jovanom Jovanovićem osnovala Materinsko udruženje 1904. godine čija je bila i prva predsednica. Njen cilj je bio smanjenje smrtnosti novorođenčadi i staranje o napuštenoj i odbačenoj deci. Zahvaljujući njenoj upornosti i entuzijazmu, već 1905. godine ovo udruženje dobilo je zgradu u Studeničkoj ulici i preraslo u “Dom za nahočad”.
Pored toga, Draga je 1919. godine bila i prva predsednica i jedan od osnivača Društva beogradskih žena lekara. Ovo društvo je aktivno prikupljalo sredstva za otvaranje bolnice u kojoj bi radile samo lekarke i koja bi bila namenjena za lečenje žena i dece.
Ona je i za vreme Prvog svetskog rata radila u bolnici u Nišu zajedno sa ćerkama. Ratna razaranja primorala su ih da odu iz Srbije, pa je tako njen muž sa ćerkom Radmilom, preko Albanije i Krfa otišao na Solunski front, dok je Draga sa ostalom decom iz Niša otišla za Solun, potom u Atinu, Rim, Nicu i naposletku u Lozanu. Odavde je organizovala slanje paketa za zarobljenike u mađarskim i nemačkim logorima.

Povratak u Srbiju i konačna priznanja usledila su nakon 1919. godine. Draga je proglašena ravnopravnim lekarom sa svojim muškim kolegama. Radila je kao doktor u Upravi monopola kada je stekla pravo na penziju. Zalagala se i trudila da emancipuje žena u Srbiji, da ih nauči da se izbore za svoja prava.

Ponosna na majčin uspeh, Dragina ćerka Radmila odlučila je da sledi njen put i završi studije medicine u Cirihu. Draga je bila udata za opozicionara i jednog od osnivača Radikalne stranke, Rašu Miloševića. Sa njim je imala petoro dece – jednog sina i četiri kćerke. Interesantno je i to da je Draga bila prva žena u Srbiji koja je prilikom venčanja zadržala svoje prezime. Odlikovana je više puta “ za hrabrost i doprinos boljitku srpskog civilnog i vojnog Saniteta”.
5. novembra 1926.godine doktorka Draga Ljočić preminula je u Beogradu u porodičnoj kući na Topčiderskom brdu ostavivši iza sebe velike zasluge, profesionalne uspehe i otvoren put za sve buduće žene lekare.
Sahranjena je na Novom groblju, a Dragin spomenik nalazi se u Ulici Džordža Vašingtona 19. Ponosni na svoju sugrađanku, Šapčani su Dom zdravlja nazvali po njoj. Pored toga, jedna ulica u Beogradu na Paliluli, kao i Udruženje žena u Švajcarskoj nosi njeno ime. Harvard klub Srbija stipendiju za studente prirodnih nauka nazvao je “Draga Ljočić”.

 

Ostavite svoje mišljenje