1896. Šta se širi po „Jevropi“ i priča i prepričava „po cel’ Niš“?

0

“Cela celcata nedelja ide zborenje po sokaci i po male: će se predstavlja Kalča i Živko Jorgandžija u pozorište, u ‘Evropu’ kafanu!!”

Teško je palo Mikalu Nikoliću Kalči što je prepuna kafana, tada glavno mesto društvenog života Nišlija, videla kakvu mu je ulogu prijatelj Stevan Sremac dodelio u pripovetci “Ivkova slava” – glavnu, najbitniju, ali ne i po njegovom ukusu. Osuđivao je njegovo “l’žovno pisuvanje”. Govorio  da je Sremac sve izmislio i nikada mu nije oprostio.

“Zašto ne turi u knjigu ono što sam mu ja kazuvaja, nego l’gaja, l’gaja -dori do Stambol!”

Još kao dete Kalča je došao u Niš, tako da skoro niko nije ni znao da nije rođeni Nišlija, već Cincar rodom iz Kruševa u Makedoniji. Svoj kujundžijski zanat radio je lepo i važio za dobrog majstora. Ali više od zanata voleo je svog vernog Čapu i lov. Kao i ostale niške meraklije tog vremena, voleo je život, pesmu i svaki novi dan koji je započinjao obaveznim ratlukom i kafom. Kalču je znao ceo tadašnji Niš, a njegove priče, naročito lovačke, razveseljavale su čaršiju.

Foto:niskevesti.rs

Poznat kao veliki lažov, ali i dobar čovek,  privukao je pažnju Stevana Sremca koji je u Niš došao kao profesor gimnazije krajem devetnaestog veka, dve godine nakon oslobođenja ovog grada od Turaka.

Sremac je zavoleo Niš, niški mentalitet i  tradicionalni način života. Voleo je humor, lakoću sa kojom se živelo, intuitivnost, sklonost sevdahu, šaljivim podvalama ali i veselju  bez kraja. Mirisao je Niš tih godina na cveće, a iz kuća u sokacima sa zanimljivim imenima “Šefteli sokak”, “Sotiračevo sokače”,  “Kevina mala” čula se pesma i igra. U krivudavim ulicama starog grada proveo je najlepše godine. Ovaj deo Srbije i stari Niš svojim perom ovekovečio je i proslavio u svom književnom delu.

Stevan je rođen u Bačkoj. Nakon smrti roditelja brigu o njemu preuzeo je njegov ujak Jovan Đorđević. Kako je i sam bio književnik, upisuje Stevana u gimnaziju nakon dolaska u Beograd, a potom i u Veliku školu gde završava studije istorije. Postaje profesor i predaje u Nišu i Pirotu.

 U Nišu je beležio mnoge priče, ponajviše o svom dobrom prijatelju Kalči – naočitom, dugih brkova i ozbiljnog pogleda. Sedeli su oni u kafani “Marger” i pričali u nedogled. Zapravo, Kalča je pričao, a Sremac slušao i zapisivao u svoju beležnicu… Navraćao je Sremac i u Kalčin dućan, prvi put da bi mu popravio ćilibarsku muštiklu, a onda svakog dana za vreme odmora na kratak razgovor i kafu.

Kalčine priče su bile zanimljive, živopisne, sa mnogo preterivanja, lagarija i izmišljotina. Posebno su se izdvajale one lovačke, poput susreta sa “afričkim zajcem” koga je uhvatio golim rukama, bez puške i vernog Čape, iako je bio “velik kao tele i šaren kao zvečarka”.Sam Sremac nikada nije imao tu čast da sa Kalčom ode u lov. “Imaše naočiti oči, zajci će ni poplaši, zatoj ga ne tejasmo vodimo s ‘s nas“– govorio je Kalča.

Stevan Sremac

Sremac je za vreme svog jedanaestogodišnjeg boravka u Nišu najduže stanovao u Nikoletinom stanu, u maloj kućici na keju kraj Nišave. Posmatrao je sa trema život Nišlija, pa je tako i ispratio slavu jorgandžije Živka. I upravo njegova slava poslužila mu je kao inspiracija da napiše pripovetku “Ivkova slava” i da je objavi kao posebnu knjigu 1895. godine. S obzirom na to da je radnja pripovetke pisana po istinitim događajima, sa stvarnim glavnim likovima koji su u tom trenutku bili živi, Sremac je odlučio da promeni njihova imena. Pored toga, i Živkovu slavu, Svetog Jovana, zamenio je Đurđevdanom, događaje uobličio, a “ponešto” i izmislio.

“ Beli luk se ne oseća tol’ko, kol’ko njegovo pisuvanje.“

Svoju knjigu sa posvetom Sremac je poklonio Kalči, ali kako je ovaj veliki lovac bio nepismen, nije mogao da pročita šta je to njegov prijatelj o njemu rekao. Sa velikim delom upoznao se tek u pozorištu “Sinđelić” u niškoj kafani Evropa kada je 1896. godine Ivkova slava izvedena na pozornici. Kalčin lik igrao je  Čiča Ilija Stnojević, a Kalča je bio pozvan kao specijalni gost koji je došao čak dva sata ranije. U prepunoj Evropi njegovo prisustvo izazvalo je najveću pažnju, a naročito njegove reakcije kako je radnja predstave odmicala. Ljut i besan, negodovao je i dobacivao glumcima, govoreći da su svi lažovi, a Sremac veći i od njega.

“ Beli luk se ne oseća tol’ko, kol’ko njegovo pisuvanje.“– Njegova ljutnja nikada nije prestala.Prisećao se potom u ljutnji Kalča i  kako je njegov prijatelj Sremac izgledao kada je tek stigao na službu u Niš –”Obukaja jedno kapuče t’načko, jedne kratke pantalonke – ličeše na ribu vretenarku. “ Ovakva reakcija bila je motiv Sremcu da napiše još jednu pripovetku “Kalča u pozorištu”.

U ovom delu posebno je zanimljiv Kalčin susret sa socijalistima koji mu nude da se upiše u njihovu stranku. Evo šta im je odgovorio i šta kaže o osmočasovnom radnom vremenu za koje se oni zalažu:

“Radenici, šušteri, kazandžije, kujundžije, abadžije, od rabotu što živu. Osam sata, pa ja otkako sam se rodija nesam rabotija osam sata, te sg’ ću se upisujem u socijali a osam sati rabotenje. Ako ima negde socijali što rabotu po dva sata na dn, tuj vi da me viknete – ću se upišem. Pa ja se po pet dna ne vćem iz lov – oni će mi prikazuju osam sata rabotenje.”

Kazandžijsko sokače

Priča o Kalčinom gostu iz Afrike poslužila je kao inspiracija Ivanu Felkeru, akademskom vajaru, prilikom stvaranja spomenika Kalči i Sremcu. Ideju za ovaj spomenik dao je pokojni glumac Mlađa Nedeljković. Na bronzanoj skulpturi koja se nalazi na samom početku kazandžijskog sokačeta u pešačkoj zoni i jedinom očuvanom delu stare niške čaršije, gde se krajem XIX i početkom XX veka nalazilo trinaest kazandžijskih radionica, prikazan je razgovor Kalče i Sremca gde mu pokazuje koliki je bio njegov ulov – “afrički zajac”. Pored njih sedi i Čapa, Kalčin verni pas sa “pedigreom” čija je majka bila kučka čuvenog Turčina Belog Memeda. Hvalio se Kalča da je Čapa lovio toliko “zajaca” koliko ni on nije mogao poneti. Čapu je dobio od Ibiš-age, koji je i sam bio lovac. Posebno je isticao da je njegovog jedinog vernog prijatelja “ u lov vodio i  kralj Milan.“

Pored ove vesele družine nalazi se i jedna prazna stolica za sve one koji bi da “porazgovaraju” sa piscem i lovcem. Do skulpture se nalazi i spomen – česma Stevanu Sremcu. Ovaj spomenik je ovekovečio priču o čoveku koji je danas zaštitni znak svih Nišlija i njegovom prijatelju i slušaocu koji ga je kroz svoja književna dela uveo u legendu.

Foto: sr.wikipedia.org

 

 

Ostavite svoje mišljenje