Zauvek savremenik

0

„Da je rođen, to svi znamo. A da je umro, u tu priču veruju samo nepismeni i ozbiljno neobrazovani ljudi“- rekao je Dušan Kovačević o Nušiću na premijeri predstave Rođendan gospodina Nušića 2014. godine u Zvezdara teatru povodom 150 godina od rođenja ovog našeg zauvek savremenika.

Ovaj genije smeha, čovek neprolaznog humora, satiričar i hroničar društva bio je osnivač pozorišta u Prištini i Skoplju, utemeljivač „Pen kluba“, osnivač je „Pozorišnih novina“, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali i jedan od ljudi koji je najviše pomogao da se sagradi Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“. Njegova književna zaostavština je ogromna, a dela svevremena.

Alkibijad Nuša

Od Alkibijada do Branislava

Alkibijad je rođen osmog oktobra 1864. godine u Beogradu u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Nakon materijalnih gubitaka njegove porodice, seli se u Smederevo gde je proveo detinjstvo, završio dve godine gimnazije, a potom se vratio u Beograd gde je maturirao. Napunivši osamnaest godina doneo je odluku da svoje ime posrbi. Nastavio je da radi i stvara kao Branislav Nušić.

„Narodni poslanik“ i cenzura

Uporedo sa studiranjem pravnih nauka Nušić je sa samo devetnaest godina napisao i svoju prvu komediju „Narodni poslanik“, kojom je pronicljivo izneo svoje viđenje političkih i društvenih prilika u tadašnjoj državi. Njegovo izvanredno pisanje naišlo je na veliku podršku kulturne elite, odlično je ocenjeno od strane recenzenata Milovana Glišića i Laze Lazarevića, a Narodni poslanik stavljen je i na repertoar Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta. Međutim, tadašnji upravnik pozorišta Milorad Šapčanin rukopis je poslao u ministarstvo policije sa molbom za mišljenje. Da li zbog toga što ismeva političku borbu, narodne poslanike, izbore i vladinu stranku ili zbog mišljenja Aleksandra Obrenovića da predstavlja „ruganje borcima za parlamentarizam“ narednih trinaest godina, sve do 1896. godine, ovo delo nije ugledalo svetlost pozornice.

Nušić i Žanka Stokić

Tokom studija prava Nušić je proveo godinu dana u Gracu da bi 1884. godine diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Samo godinu dana kasnije, na služenju redovnog vojnog roka zadesio ga je Srpsko – bugarski rat u kome je učestvovao kao kaplar dobrovoljac. Na osnovu priča iz rata nastala je Nušićeva prva knjiga „Pripovetke jednog kaplara“, koja je objavljena 1886. godine.
U ratu je dobio jedan vod dobrovoljaca koje je trebalo obučiti, a među njima je bio i njegov veliki prijatelj, pesnik, Vojislav Ilić. Ovaj kratak rat Bugarskoj je doneo ujedinjenje, a Srbiji ratnog junaka majora Mihaila Katanića koji je u ratu dobio mnogo srpskih odlikovanja. Nakon borbe na Neškovom visu, gde je opkoljeni Mihailo nepokolebljivo branio pukovsku zastavu, teško je ranjen i zarobljen. Po nalogu bugarskog kneza prebačen je u Sofiju na lečenje. Dokaz koliko je cenjen dobio je u rukama neprijatelja koji su mu dodelili čin pešadijskog majora. Sudbina obog velikog ratnika usko je povezana sa Nušićevim dolazećim životnim iskustvom.

Za „Dva raba“- dve godine zatvora

Nakon što je oslobođen iz zarobljeništva major Katanić je od posledica ranjavanja umro. Njegova sahrana i sahrana majke pukovnika Dragutina Franasovića bile su povod za nastanak Nušićeve pesme Dva raba. Naime, ova dva pogreba u razmaku od samo nekoliko dana dogodila su se u beogradskoj čaršiji. Na sahrani pukovnikove majke bila je cela prestonica, kao i sam kralj Milan i cela vlada. Na sahranu velikog junaka, čije su zasluge bile poznate čitavoj Srbiji opet je došla cela prestonica, ali ne i kralj, niti bilo ko iz vlade. Oprečna mišljenja i kritike tiho su prolazili kroz narod, ali je samo Nušić svojom pesmom „Dva raba“ jasno izneo svoj stav i nezadovoljstvo takvim kraljevim postupkom.

Milovan Glišić,Aleksandar Sumbatov,Branisalv Nušić,Stevan Sremac
stoje: Dragomir Brzak i Janko Veselinović

„U Srbiji prilike su take

Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe“.

Ovo je samo deo pesme koja je objavljena u „Novom beogradskom dnevniku“ i koja je izazvala veliku senzaciju kod naroda. Čitala je cela čaršija i otvoreno se smejala Nušićevim stihovima koji će ga skupo koštati. Kralj Milan je pesmu shvatio kao uvredu, a Nušić je osuđen na dve godine zatvora u Požarevcu. Uslovi u kojima je živeo u zatvoru bili su izuzetno teški. Upravnik zatvora Ilija Vlah zabranio mu je da čita i piše, a u samici u koju su ga smestili nije smeo ni vatru da loži. Jedina knjiga koju je za to vreme pročitao bila je Biblija. Izjednačili su ga sa lopovima, kockarima i ubicama, ali je on i u tome video zanimljivo iskustvo. Teške, duge i sumorne dane želeo je da ispuni pisanjem, ali upravnik je bio neumoljiv. Do abdikcije kralja Milana trpeo je izolovanost od ostatka sveta nalazeći i tu mesto za šalu i smeh. A onda se mudro dosetio da nasamari zlog Iliju. Znajući da čita poštu i da će pročitati njegovo pismo Nušić je pisao svom navodnom rođaku ministru pravde Gigi Geršiću za koga je bila udata njegova rođaka Marina, nekada žena Nušićevog ujaka. On u svom pismu navodi da se ne žali na to kako mu je u zatvoru, već da ga muči dosada i da bi mu bilo lakše kada bi mogao da piše. Ministra oslovljava sa ujače, a kako je već i planirao sve to čita upravnik Ilija. Već sledećeg dana dobio je mogućnost da piše i mnogo bolje uslove. Tako je nastala njegova poznata komedija „Protekcija“.

Nušić sa junacima svog komada Naša deca

Državna služba

Nakon izlaska iz zatvora Nušić odlazi na prijem kod kralja Milana. 1889. godine od ministra inostranih poslova dobija državnu službu i kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova postavljen je za pisara konzulata u Bitolju. Te godine, nešto pre njegovog odlaska iz zemlje na scenu Kraljevskog pozorišta postavljena je komedija „Protekcija“. Narednih deset godina proveo je na jugu Srbije i u Makedoniji. 1893. godine postavljen je na poziciju vicekonzula u Prištini gde mu je pisar bio Vojislav Ilić. U svojim pismima koja su poznata kao „Pisma konzula“ opisao je stradanje srpskog naroda čiji je svedok bio tokom službe u Prištini.

Svoju službu Nušić nastavlja u Srbiji gde piše o nesavršenosti sistema, mentalitetu ovog područja i birokratiji.
Ulogu sekretara Ministarstva prosvete dobio je 1900. godine, a ubrzo je postao i dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu postavljen je 1904. godine, da bi se 1905. preselio u Beograd, počeo baviti novinarstvom i pisati pod pseudonimom „Ben Akiba“.

U Bitolj se vratio 1912. godine kao državni šlužbenik, a neko vreme je bio i načelnik okruga. 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju gde je ostao sve do 1915.

Kako je „preživelo“ Sumnjivo lice

Tokom Prvog svetskog rata Nušić je kao emigrant boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Premeštajući se sa vojskom sa mesta na mesto sve više je morao ostavljati svoja dela, najpre nezavršene rukopise, a naposletku i one koji su bili završeni. Među njima se našla i komedija „Sumnjivo lice“ koju je završio 1888. godine, a u kojoj ismeva policijski aparat, kao i korupciju, ksenofobiju i karijerizam koji su u njoj vladali. Veoma pažljivo i odmereno piše kako nastaju zavere, kakva je pozicija pojedinca i koje su to ljudske slabosti izvor svega toga... Ovo veliko delo ostavio je u kući Arbanasa kod koga je boravio u Prištini. Iako su Bugari spalili sve što se dalo spaliti, pa i Nušićevu zaostavštinu, Arbanas je održao reč i Sumnjivo lice sačuvao. Nakon rata Nušić je saznao da je većina njegovih rukopisa uništena, ali da oni iz Prištine nisu. Svoju komediju dugo je skrivao. Kada je konačno izneo na videlo postala je izuzetno aktuelna, baš kao i u vreme režima Obrenovića.

Kada se rat završio Nušić je postavljen na poziciju prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu gde je ostao do 1923. godine. Zatim je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Svoj veliki doprinos dao je i pri osnivanju Rodinog pozorišta u Beogradu koje je bilo preteča današnjeg pozorišta Boško Buha.
Nušićev šezdeseti rođendan slavio je ceo Beograd. Održavale su se svečane akademije, a na njegovu predstavu došla je i kraljica Marija. Međutim, nepredvidivom Nušiću velike državne posvete kao da nisu bile interesantne, te je odlučio da svoj rođendan ipak proslavi u Skadarliji sa svojim prijateljima, u kafani, kako je najviše i voleo.

10. februara 1933. Nušić je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

Na dan kada je umro, 19. januara 1938. godine, fasada zgrade Narodnog pozorišta u Beogradu bila je uvijena u crno platno.

„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.“

1893. godine, nakon što je izabran za pisara konzulata u Bitolju, Nušić je isprosio konzulovu ćerku Darinku Đorđević čiji je brat Dimitrije tada bio konzul u Bitolju. Kako kod Nušića ništa ne prolazi bez smeha i šale tako je pre venčanja pred Darinku stavio tri uslova od kojih je morala da prihvati jedan – kocku, piće ili žene. Mudrom odlukom izabrala je žene, jer je znala da ako izabere kocku otišla bi kuća, dok bi sa pićem otišlo zdravlje. Venčali su se u manastiru kod Bitolja i izgradili odnos u svemu skladan, prepun ljubavi i razumevanja. Imali su troje dece. Oliveru koja je rano umrla, Margitu Gitu Predić, čiji je sin Ivan Predić i Strahinju – Bana koji je  stradao u ratu. U pismima koja je slao ocu i verenici Ban je predosetio svoju tragičnu sudbinu, ali je časno nastavio da se bori u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1.300 kaplara.
Sina Nušić nikada nije prežalio. Svoja bolna osećanja iskazao je u delu „Devetsto petnaesta – tragedija jednog naroda“.


Esejista Muharem Pervić rekao o ovom velikom čoveku koji je za humor živeo:

„Humor Branislava Nušića očaravajuće je istinit, kao što je njegova oštrija sestra — satira, pitoma i melanholična, a ne surova i gruba. Izvorni, bujični humor Nušić je slušao u muzičkoj retorici naroda, malih i običnih ljudi, koji na pozornici izrastaju u velike i neobične tipove. Impozantno, neiscrpno, nezaustavljivo delo Branislava Nušića pripada svim ljudima, ne zato što je komedija plebejska, narodna poslastica, nego većma zato što su u osećanju smeha i smejurije, komedije i lakrdije, ljudi i punopravni i ravnopravni, bez zadrške i bez zazora.“

Ostavite svoje mišljenje