Provedite jedan dan u 19.veku

0

Interesovanje za tradicionalno seosko graditeljstvo i seoski način života, koje je vladalo u devetnaestom veku, dovelo je do stvaranja prvog muzeja na otvorenom, u Švedskoj 1891.godine. Ubrzo su slični objekti počeli da niču širom Evrope, ali i drugih kontinenata. Skoro jedan vek kasnije, etno muzej na otvorenom napravljen je i u Srbiji. Reč je o etno kompleksu „Staro selo“ Sirogojno, koje je 26 kilometara udaljeno od Zlatibora, jedne od najlepših srpskih planina. Predstavlja kulturni spomenik naše zemlje i jedan je od najvažnijih turističkih objekata u zlatiborskom okrugu.

Zauzima prostor od skoro 5 hektara, na kome se nalazi 40 starih kuća-brvnara koje su donešene iz svih delovа Zlаtiborа, kаko bi se ovde izlagale i čuvаle. Inicijativa za stvaranje ovog muzeja 1980.godine potekla je od organizacije domaće radinosti iz Sirogojna, a ostvarena je zahvaljujući Dobrili Vasiljević – Smiljanić, etnologu Bosi Rosić, nadležnim državnim institucijama i mnogim drugim saradnicima. Projekat za prenošenje, postavljanje i rekonstrukciju starih brvnara uradio je arhitekta Ranko Findrik i Republički zavod za zaštitu spomenika.

Danas je Sirogojno jedna od najatraktivnijih destinacija u regionu, zahvaljujući svom „Starom selu“, jedinom muzeju na otvorenom u Srbiji, koje prikazuje način života i graditeljstva zlatiborskog seljaka u 19.veku. Muzej čine dve celine. Prva celina je stalna muzejska postavka i čine je kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled i namenu u okviru dve zlatiborske okućnice. Specifičan način života ljudi iz Sirogojna u devetnaestom veku u zadrugama koje su brojale i pedeset članova, na ovom mestu je na jedinstven način prikazan. Velike okućnice, sa glavnom kućom i dosta manjih, pomoćnih objekata, najčešće su se pravile na padinama koje su bile okrenute suncu. Kuće su bile četvrtastog oblika, pokrivene slamom, šindrom ili kamenim pločama na čijem vrhu se nalazio „kapić“, odnosno dimnjak. Glavna kuća je zauzimala centralno mesto i bila je najveći objekat celokupnog domaćinstva. Imala je dve prostorije ispod kojih se nalazio podrum. U prvoj prostoriji centralno mesto je zauzimalo ognjište, oko kojeg su se uveče okupljali članovi zadruge. U njemu je vatra uvek gorela, a iznad njega se spremala hrana.

Prostorija nije imala ni poda, ni plafona, izuzev „patosa“, koji je služio da sačuva vatru i da na meso koje se sušilo ispod „rogova“, ne ide dim. Druga prostorija, soba, uvek je bila uzdignutija od prve. Imala je drveni pod i plafon, kao i jedan krevet u kome su spavali domaćin kuće i njegova žena, kao najstariji članovi zadruge. Ukoliko bi dolazili neki važni gosti u sobi se postavljala svečana trpeza. Na brvnari, odnosno glavnoj kući, postojala su dvoja vrata- istočna i zapadna, jer se verovalo da sve što je dobro ulazi na istočna, a sve što je loše izlazi na zapadna. Kada se oženi, sin domaćina dobijao je zgradu koja se zvala vajat i koja je bila oskudno opremljena, sa samo jednim krevetom, sanducima za odeću, motkama preko kojih su se prebacivali odeća i posteljina, a koje su se zvale „lenke“ i razbojem za tkanje. Po pravilu u vajatima se vatra nije ložila, jer bi to značilo da se sin odvojio od oca. U okviru jedne zadruge, postojalo je onoliko vajata koliko je domaćin imao oženjenih sinova.

U okućnici „Starog sela“ u Sirogojnu nalazi se još jedna zgrada – mlekar, koja je služila za čuvanje mleka. U okviru zadruge, postojala je žena koja se zvala „planinka“ i koja je bila zadužena za brigu o mleku i o pravljenje mlečnih proizvoda. Samo njoj je bilo dozvoljeno da ulazi u mlekar, koji je bio mala zgrada, sa policama za odlaganje mleka i mlečnih proizvoda. Uz kuću se nalazila i pekara u kojoj se pekao hleb za nekoliko dana, za celu porodicu, kao i ambar za čuvanje sitnog žita. Kukuruz u klipu se čuvao u salašu, koji je bio ispleten od pruća. U okućnici jednog ovakvog sela nalazila se i mišana, objekat u kome se sušilo voće, kao i „kačara“ u kojoj su se nalazile kace i kazan za pečenje rakije. Od glavne kuće, najviše je bila udaljena štala, koja je imala dva sprata, prvi za krupniju stoku, a drugi za ovce. Stalnu postavku Muzeja čini i stočarski stan, deo domaćinstva koji se gradi u planini i koji čine koliba, tor i „kućer“. U kolibi se ložila vatra i čuvali mlečni proizvodi, a u „kućeru“ se spavalo.

Drugi deo muzejske postavke u Sirogojnu, čine kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled, ali čija je namena promenjena, pa su adaptirane i prilagođene turističkim potrebama. Ovde se nalaze dvorana i letnja pozornica u kojima se organizuju izložbe, seminari, pozorišne predstave, koncerti i književni susreti. Pored toga tu je i objekat sa prodajnim i izložbenim prostorom proizvoda starih zanata i kopija muzejskih eksponata, koje izrađuju seoske zanatlije.  Muzej ima i krčmu, u kojoj se mogu probati najlepša zlatiborska jela, spremljena na tradicionalan, starinski način. U blizini krčme, nalaze se konaci za boravak i smeštaj posetilaca. 14aU ovom Muzeju, akcenat je stavljen i na očuvanje starih zanata, pa su tako opremljene tri radionice: kovačka, grnčarska i kačarska u kojima se tokom leta organizuju obuke. Leti se održavaju i razne izložbe- muzičke i likovne, letnje škole, predavanja. Pored toga, Sirogojno je poznato i po pletiljama, pa se džemperi iz ovog sela nose i prodaju po celoj Evropi.

U sastavu Muzeja na otvorenom, nalazi se i crkva, posvećena Svetom Petru i Pavlu, koja je sagrađena 1764.godine. Ktitor crkve bio je rodonačelnik svešteničke loze Smiljanića, Gregorije Smiljanić. Ikonostas predstavlja veliku vrednost i delo je Simeona Lazovića. Crkva je bila drvena građevina do sredine dvadesetog veka kada je ozidana i dodat joj dvospratni zvonik.

Iako ovde vreme stoji u 19.veku, Vi ipak požurite u Sirogojno.Možda Vam upoznavanje sa životom predaka i njihovom svakodnevicom pomogne da ogovorite na mnoga pitanja savremenog života.

Ostavite svoje mišljenje