Škotska baronesa – heroj srpskog naroda

0

Priča o ljubavi Evelin Haverfild i srpskog naroda počinje u vihoru Prvog svetskog rata,1915. godine, kada se zahvaljujući inicijativi prijatelja Srbije u Velikoj Britaniji, Čarlsa Omana i Roberta Sitona Votsona, u okviru organizacije Crvenog krsta, formiraju odbori i udruženja za pomoć Srbiji. Iz Engleske u Srbiju stiže humanitarna i sanitetska misija na čijem čelu je bila doktorka Elzi Inglis. Među mnogobrojnim članovima grupe medicinskih radnika našla se i Škotlađanka Evelin Haverfild, kćerka barona Vilijama Skarleta.

tekst 9Rođena u aristokratskoj porodici, 1867. godine, imala je dobro vaspitanje i obrazovanje. Pomalo drugačija od drugih žena tog vremena, uz to i visprena i obrazovana, zalagala se za njihova prava u svojoj rodnoj zemlji. U Prvom svetskom ratu ulagala je mnogo truda da organizuje žene kako bi pomogle u ratnim naporima svog naroda. Sakupljala je sredstva za odgovarajuće potrebe na frontu, a aktivno se bavila i radom u okviru organizacije „Ženski bitan korpus“. Kako je od samog početka rata želela da pomaže, odlučila je da se priključi Ženskoj škotskoj bolnici. Tako je put doveo u Srbiju gde se posvetila srpskim ranjenicima, vojnicima i siročadi.

Pegavi tifus koji je u vreme njenog dolaska vladao u Srbiji, odneo je pet života medicinskih sestara koje su zajedno sa njom došle, a koje su se stoički borile i trudile da ga suzbiju, spašavajući živote vojnika i seljaka. Evelin, odnosno Evelina kako su je kasnije zvali Bajinobaštani, svoje teške zadatke medicinske sestre na frontu, u rovovima i u bolnicama, izvršavala je predano, zbližavajući se sa srpskim vojnicima i slušajući njihove teške životne priče ili priče o zavičaju.

Učila je srpski jezik, sjedinjujući se sa sredinom u kojoj se našla i narodom koji je zatekla. Često je, prerušivši se u seljanku, odlazila na pijacu i za svoj nakit kupovala vojnicima hranu i ostale neophodne namirnice. Postala je upravnica poljske bolnice u Kruševcu u kojoj je, uprkos upozorenjima engleske i srpske vlade, ostala da pomaže ranjenicima u jesen 1915. godine kada je srpska vojska počela da se povlači. Tu su je, zajedno sa ostalim medicinskim sestrama, zarobili Nemci. Naime, istovremeno sa povlačenjem srpske vojske, povlačile su se i strane medicinske misije. Evelina i doktorka Edit Holovej imale su samo osam sati da evakuišu celu bolnicu u Lazarevcu, pa su poslednje napustile ovu varoš. Pridruživši se u Kruševcu doktorki Elsi Inglis i ostalim članicama Bolnice škotskih žena, odlučile su da ne odustaju bez obzira na opasnost od Nemaca, jer ranjenike i sve one kojima je pomoć bila neophodna nisu mogle da iznevere. Tako u Kruševcu ostaju do marta 1916. godine, kada su preko Međunarodnog Crvenog krsta prebačene u Englesku. Međutim, one i tamo nastavljaju da se zalažu za pomoć srpskom narodu. Na Vidovdan 1916 godine u Velikoj Britaniji organizovale su proslavu pod nazivom „Dan Kosova“. Evelina u Engleskoj osniva Crveni Krst Srbije, prikuplja novac za pomoć bolesnima i osniva fond za pomoć hendikepiranim srpskim vojnicima.

Nakon završetka rata i oslobođenja Srbije, među prvim članovima medicinskih misija koje su se vratile u našu zemlju da pomognu narodu, bila je Evelina. Njena misija je bila da pomogne porodicama iz Užica, Kosjerića i Bajine Bašte, jer su je ovi predeli podsećali na rodnu Škotsku. U Užicu i Kosjeriću unapređivala je zdravstvene prilike i radila na osnivanju domova za ratnu siročad. Iz Užica se uputila u Bajinu Baštu, varošicu na desnoj obali reke Drine u kojoj je najviše vremena provela. Na svom putu susrela se sa nečim što joj je bilo čudno i neviđeno do tada. Spomenici krajputaši, kako ih narod zove, podignuti u znak sećanja na sve one sinove čije su kosti ostale daleko od zavičaja, u njoj su budili posebna osećanja i ostavljali je u čudu. Smatrala je da svi, pa i ona, treba da budu sahranjeni pored puta, jer na taj način nikada neće biti zaboravljeni.

Po dolasku u Bajinu Baštu, u kući Miluna Vimića, otvorila je Dom za decu palih ratnika u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. U ovaj dom bilo je smešteno stotinu dece koja su, pored smeštaja, imala časove vaspitanja i obrazovanja. Pored toga, pomogla je da se smeste i oboleli od tuberkuloze. Vredno je obilazila okolna sela, pa čak i ona najudaljenija, kako bi svima pružila neophodnu pomoć i negovala bolesne i iznemogle. Otvorila je školu za medicinske sestre koje su bile obučene i za pomoć porodiljama. Svu svoju imovinu prodala je, a od novca koji je dobila kupovala je lekove, odeću i hranu za srpsku siročad. Osećajući patnju, bol i bedu srpskog naroda u ovima krajevima, trudila se da im omogući bar deo onoga neophodnog, brinući za njihovo zdravlje i pre svega brinući se o deci.

Daleko od svoje domovine, od posledice upale pluća, umrla je 21. marta 1920. godine u Bajinoj Bašti, gde je i sahranjena. Spomenik švedske baronese nalazi se u porti crkve Svetog Proroka Ilije i na njemu piše: „ Radila je za srpski narod i borila se kao ravnopravan borac, pravi jahač i najverniji prijatelj! Počivaj u miru“. U crkvenoj zgradi otvoren je i „Dom Eveline Haverfild“.

A kako bi njena plemenita dela bila zauvek zapamćena, narod bajinobaštanskog kraja, 1930. godine, otvorio je „Dom-Bolnicu Eveline Haverfild“. Danas je to Dom zdravlja Evelina Haverfild u okviru koga se nalazi spomen ploča na kojoj se, pored Evelininog imena, nalaze imena i drugih zadužbinara.

Ova velika žena, koja je srpskom narodu darovala svoje čovekoljublje u najtežim trenucima ratnih stradanja, odlikovana je ordenom Svetog Save četvrtog i petog reda, dok joj je posthumno dodeljen Orden Belog orla sa mačevima.

Ostavite svoje mišljenje