Put podunavskog Rotšilda

0

Jedan od najbogatijih ljudi Evrope devetnaestog veka, Kapetan Miša Anastasijević, bio je neobična i kontroverzna ličnost. Prešao je put od siromašnog siročeta do moćnog tvorca prve srpske multinacionalne kompanije. Ostao je upamćen kao veliki dobrotvor koji je srpskoj prestonici i „svom otečestvu“ darovao najlepšu palatu.

tekst 8 b Kapetan_misa_poklanja_zdanje_otacestvuOvaj mudar čovek, iz skromne porodice, rođen je 1803. godine, u blizini današnjeg Donjeg Milanovca, u Poreču, koji je 1971.godine izgradnjom Đerdapske hidroelektrane zauvek potopljen. Majka mu je umrla ubrzo nakon njegovog rođenja, a otac nekoliko godina potom. O Miši se brinula očeva druga supruga, Milja, sa kojom je za vreme Prvog srpskog ustanka pobegao u Austriju. Tamo upoznaju trgovca, Stojana Matrošliju koji je, kada je ustanak utihnuo, zajedno sa Miljom i Mišom, došao u Poreč i obnovio dućan Mišinog oca. Milja je sa njim sklopila dogovor da Stojan i njegova porodica vode dućan, a da se zarada deli. Posao je išao dobro, pa je bilo novca i za Mišino školovanje. 1812. godine Stojan umire, a Milji i Miši ostavlja ušteđevinu od koje su mogli pristojno da žive. Međutim, već sledeće godine izbio je i Drugi srpski ustanak, pa su se Milja i Miša ponovo uputili u Austriju, bežeći preko Dunava. U Poreč su se ponovo vratili zahvaljujući sultanovoj amnestiji. Međutim, ustanak je iz ovog mesta oterao mnoge, a među njima i školskog učitelja. S obzirom na to da se pre ustanka školovao, znao da piše, čita i računa, na učiteljevo mesto sa deset godina, došao je Miša. Iako je mlađi od mnogih đaka koje je učio, stekao je ugled pismenog čoveka, pa ga Bešir- aga uzima za svog pisara. Ne mogavši da trpi turski zulum, Miša se vraća u Poreč i počinje da radi kao trgovački pomoćnik kod jednog od tadašnjih brojnih trgovaca. Zahvaljujući ovom poslu, Miša je prvi put ušao u svet trgovine, koja mu je, kasnije, donela veliko bogatstvo.

tekst 8Čuvši za ovog sposobnog momka, načelnik Poreča rešio je da ga postavi za carinika. Na ovoj poziciji Miša je imao priliku da upozna mnogo bogatih ljudi, koji su se u to vreme bavili trgovinom. Tu se zadržao sve do 1822. godine, nakon čega je, sa ušteđevinom od 300 groša, rešio da se i sam okuša u trgovini. Nakon samo jedne godine rada na carini, imao je ušteđevinu od 6000 groša. Iako svom biografu Matiji Banu nije odao kako je došao do tolikog novca, veoma je verovatno da je u to vreme švercovao robu iz Austrije u Tursku i obrnuto, a da je taj posao kasnije samo legalizovao. Bilo kako bilo, postavši uspešan u svom poslu, Miša se u dvadeset drugoj godini ženi Hristinom, kćerkom sveštenika i sestrom sekretara kneza Miloša. Polako je sa trgovine na malo, prešao na trgovinu stokom, koju je kupovao po selima i terao u Austriju. Tamo je saznao da vlada velika potražnja za volovskim i jelenskim rogovima, koje je kasnije kao simbol svog trgovačkog uspeha, stavio na odžake novosagrađene kuće u Poreču. Trgujući rogovima, zaradio je neverovatno bogatstvo od 40.000 groša, čime se uvrstio u red najbogatijih ljudi u Srbiji. Nakon što je u sastav Srbije ušla Krajina i Đerdap, broj stanovnika se povećao, pa se samim tim povećao promet različitih namirnica, naročito soli. Obostrani interes spojio je kneza Miloša koji je, pored političke moći, bio i najveći trgovac i Mišu – mladog, ambicioznog dunavskog trgovca. Tako je knez Miloš imenovao Mišu za dunavskog kapetana. Ubrzo je kapetan Miša kontrolisao najunosniju trgovinu Dunavom – izvoz stoke u Austriju i uvoz soli iz Vlaške i Moldavije. Nakon prve vlade kneza Miloša i odlaska u izgnanstvo, sav prihod išao je u Mišine ruke. Njegov imetak konstantno je rastao, pa je tako njegova velika kompanija imala 10.000 zaposlenih, 74 broda i dvadeset tri brodske agencije za kontrolu prometa Dunavom od Beograda do ušća, kao i brojna stovarišta za smeštaj soli pored Save i Dunava. Takođe, u svom posedu imao je i devet spahiluka u Vlaškoj.

Posao sa soli u to vreme donosio je veliki novac. Uporedo sa sticanjem velikog bogatstva, Miša u narodu postaje poznat po svojim dobročinstvima. Često je nesebično davao novac običnom narodu. Interesantno je da je znao da godišnje uda i desetinu devojaka, da im obezbedi miraz i daruje ih sa stotinu dukata. Voleo je i želeo da pomaže. Mnogi trgovci su mu ostali večno zahvalni, jer im je u najgorim trenucima, kada je posao loše išao srdačno pomagao. Svojim prijateljima je neretko pozajmljivao, ali isto tako i opraštao dugove.

Smatrao je da se razvojem prosvete, razvija i sam narod, a da bogati ljudi kao što je on bio, mogu i treba tome da doprinesu. U svom glavnom spahiluku u Vlaškoj, izgradio je dve škole, jednu za dečake, drugu za devojčice i obezbedio za sve đake, njih 160, sve ono što je bilo potrebno za školovanje.

Miša je imao pet kćerki. Svih pet udao je za Srbe na visokom političkom položaju. Najstariju Jelenu udao je za Vasu Garašanina, sinovca Ilije Garašanina i adutanta kneza Aleksandra Karađorđevića. Persidu za Jovana Marinovića, diplomatu i potonjeg predsednika vlade, Ružicu za veleposednika Arsenija Crnojevića, dok je Anku udao za Radovana Raju Damjanovića – ministra. Najmlađa, a ujedno i njegova mezimica Sara, bila je udata za Đorđa Karađorđevića, voždovog unuka. Mišina ambicija da njegova mezimica postane knjeginja, dovela ga je u borbu između dve dinastije, Obrenovića i Karađorđevića. Izdao je Obrenoviće i ta izdaja ga je kasnije skupo koštala. Prijateljstvo koje je vladalo između Miše i kneza Miloša bilo je, zapravo, stvar koristi i kompromisa, koji su odgovarali i jednom i drugom. U vreme kada je knez Miloš uzimao novac od seljaka umesto poreza koji su ranije Turci uzimali, stvorena je pokretna i nepokretna kasa. Nepokretna kasa je služila za davanje zajmova, a jedan od onih koji ih je koristio, bio je i kapetan Miša, koji je po preporuci kneza Miloša dobio pozajmivu od hiljadu dukata. Ova priča o Nepokretnoj kasi i zajmovima vezana je, zapravo, za nastavak prvog srpskog tajkuna, Kapetan Miše. Pozajmica je bilo sve više, dug u kasi je rastao, sve dok nije prešao milion dukata. Tada se, pokušavajući da stane na kraj nekontrolisanom pozajmljivanju, kao prepreka pojavio knez Miloš koji je i stvorio ovu kasu. Međutim, svojim postupkom izazvao je sve one koji su dugovali, pa su ga svrgli s vlasti i proterali iz zemlje. Među njima je bio i Miša, koji je smatrao da će ovim potezom ostvariti još jedan svoj cilj i svoju kćerku učiniti knjeginjom.

Na presto je došla dinastija Karađorđević, odnosno Aleksandar Karađorđević, pa je nova vlast onima koji su doveli do prevrata, oprostila sve dugove i dozvolila da uzimaju nove. Kapetan Miša je u narednim godinama uzimao mnogo zajmova, čime je zapravo uzimao novac poštenih seljaka i njime stvarao svoje bogatstvo. Kada je Aleksandar Karađorđević pokušao da mu se suprotstavi, Miša je skovao zaveru protiv njega, ali je u svemu tome stradao njegov zet, Raja Damjanović koji je ubijen u Gurgusovačkoj kuli, 1857.godine. Kampanja koju je vodio odnela mu je osamdeset hiljada dukata. Isto toliko koštala je i izgradnja dvorca u srpskoj prestonici, koji je namenio zetu i kćerki kada dođu na presto. Međutim, ovu bitku je izgubio. Presedavao je Svetoandrejskoj skupštini na kojoj je smenjen knez Aleksandar, ali poslanici više nisu želeli na vlasti Karađorđeviće, pa su pozvali natrag Obrenoviće, kneza Miloša i Mihaila, čime su sve Mišine ambicije pale u vodu. Oni svakako nisu zaboravili Mišinu izdaju, pa su mu uskratili državnu pomoć.

Kapetan Miša se povukao i tada zauvek prestao da se bavi politikom i napustio Srbiju i Beograd, otišavši u Rumuniju, gde je nastavio život u neviđenoj raskoši, trošeći bez granice ogromnu imovinu.

Svoje velelepno zdanje u Beogradu građeno za zeta i ćerku, darivao je državi za prosvetne potrebe. U njegovom zdanju bile su smeštene Velika škola i Gimnazija, Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka i Muzej. Danas je to poznata zgrada Kapetan Mišino zdanje u kome se nalazi Rektorat beogradskog univerziteta, koja tada, ali i sada privlači pažnju svih koji pored nje prođu.

Pomagao je mnoge pisce i osnovao „Društvo za čitalište“, kome je do kraja života davao velike svote novca.
Dobrotvorne priloge davao je za Narodno pozorište, mnoge škole i crkve, ali i za siromašne ljude kojima je pomoć bila najpotrebnija.

Dva puta je novac pozajmljivao državnoj kasi Moldavije, pa je sa razlogom dobio nadimak „podunavski Rotšild“.

Pred kraj života, shvativši da samo ukoliko sam stvori priču o sebi njegov lik i delo će živeti, u svom velelepnom zdanju ugostio je Matiju Bana koji je tu priču i napisao. Iz onoga što je Miša govorio o sebi i onoga što je želeo da se veruje i pamti, Matija je stvorio priču o idealnom čoveku, bez mane. Takoreći, smislio je svoju romansiranu biografiju.

Umro je 27. januara 1885. godine u Bukureštu. Sahranjen je u Kležnju u svojoj zadužbinskoj Crkvi Svetog Arhangela Mihaila, gde i danas počiva daleko od svoje domovine. Inače, njegov posed u Kležnju bio je velelepan, a na njegovo ukrašavanje, kako je i sam Kapetan Miša govorio, potrošio je 125.000 dukata.

Miša Anastasijević odlikovan je Takovskim krstom II reda, ruskim Ordenom Svetog Stanislava, turskim Nišan-Iftikarom, Ordenom rumunske zvezde i nemačkim Valdekom.

Ostavite svoje mišljenje