Postoje li danas ovakvi trgovci?

0

Da li ste znali da je Nikola Spasić, stari opančar i veliki trgovac, običan, skroman čovek, zapravo jedan od najvećih dobrotvora u našoj istoriji? Koreni ovog humanog čoveka su na jugu Srbije odakle je njegov deda, bežeći od neprijatelja, svoju porodicu doveo u Beograd, 1807.godine. Nikolin otac, završivši abadžijski zanat, otvorio je u Beogradu abadžijsku radnju. Najstarijeg sina, Nikolu, dobio je drugog novembra 1838. godine.
Nakon što je završio osnovnu školu, otac je Nikolu upisao u tek otvoreni Licej. Međutim, zbog  slabog imovnog  stanja u porodici nakon samo godinu dana školovanja Nikola je napustio Licej i prešao na zanat. Najpre kod svog oca, a zatim u bakalnicu kod strica, da bi na kraju otišao u kožarsku radnju Radovana Barlovca i tu izučio zanat koji mu je, kasnije, doneo veliko bogatstvo. Štedljiv mladić, kakav je bio, nakon nekoliko godina vrednog rada imao je ušteđevinu od 200 dukata i rešio da se osamostali i otvori svoju radnju. Shvativši da njegova ušteđevina nije dovoljna, prvi i jedini put u životu, pozajmio je još 500 dukata od brata svoje prve žene Leposave. Njemu je bio večno zahvalan i pomagao ga je do smrti. U to vreme, opanke su nosili svi i građani i seljaci, pa je Nikola u svom poslu brzo napredovao. Na opanke iz njegove radnje čekalo se u redu.  Pored sebe je imao vrednu i skromnu ženu koja je radila uporedo sa njim. Nakon šest godina srećnog braka ostao je udovac i još više se posvetio poslu. Princip njegovog poslovanja od samog početka je bilo poštenje. Opanci su koštali onoliko koliko je vredela njihova proizvodnja, uvećano za jedan groš i to je bila njegova zarada. Vremenom, pored pravljenja opanaka, Nikola je počeo da se bavi i trgovinom. Išao je po selima, gde je nabavljao platno i prerađenu kožu i neodmarajući se vraćao u Beograd da ih prvi donese i proda. Važio je za mudrog čoveka čiji su se saveti uvek slušali. Sa svojom drugom ženom, Stankom, proveo je najveći deo svog života, ali i stekao najveće bogatstvo. Izgradio je porodičnu kuću u Knez Mihailovoj ulici koja se dičila prelepim ukrasima. Žena je u njemu probudila osećaj za lepo, pa je sve što je gradio bilo estetski na visokom nivou. To su zgrade koje i danas krase Beograd, a njihovi ukrasi govore više od reči. Kupovao je mnogo, a mnogo i gradio dok je njegovo bogatstvo postajalo sve veće. Ono što možemo nazvati prvom njegovom pomoći državi je otkup dela državnog inostranog duga, devedesetih godina devetnaestog veka. Ovo je bio samo početak niza dobročinstava koje je ovaj, za današnje prilike neobičan čovek, učinio za svoj narod.

Jedna od prvih njegovih humanitarnih aktivnosti, vezana je za Društvo dečjih skloništa. U dvorištu Palilulske osnovne škole, sagradio je kuću za „đačko sklonište“, a, uz to, dodelio je određenu svotu novca koja se redovno isplaćivala, kao i nagrade za najbolje đake. Na jug Srbije, odakle je njegov deda došao u Beograd, nikada se nije vratio, ali je mesto svojih korena uvek nosio u srcu.Prvo crkveno zvono koje je iz oslobođene Srbije poslato na jug, poslao je upravo Nikola, na volovskim kolima. Nikola je ne samo tamo, već i u druga mesta slao crkvena zvona, krstove, novac i mnoge druge stvari. Odlično je znao koliko su loši uslovi u kojima njegov narod živi, pa je vođen time želeo da pomogne koliko god je mogao. Nakon što je njegova druga žena umrla, Nikola se posle par godina, oženio i treći put. Njegova treća žena, Anastasija Naka Spasić, zaslužna je za najveći deo humanih dela ovog dobrotvora. Naime, za vreme Prvog balkanskog rata, na nagovor svoje žene, Nikola je u Beogradu u iznajmljenoj zgradi Monopola, otvorio pomoćnu bolnicu koju je opremio neophodnim inventarom, lekovima i hranom. U ovu bolnicu smeštani su vojnici o kojim se kao glavna bolničarka, brinula upravo Naka, ali i sam Nikola. Nakon što je rat utihnuo, Nikola je sav inventar iz ove bolnice poklonio Crvenom krstu Srbije. Nikola je umro 1916. godine, na Krfu, a njegove ostatke je njegova žena Naka prenela u Srbiju 1923.godine i sahranila na Topčiderskom groblju u Hramu Svetog Velikomučenika Trifuna, koji je on za života izgradio. Tri godine pre smrti sačinio je testament kojim je svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, akcije i novac, ostavio srpskom narodu na korišćenje.

Svojoj supruzi Naki ostavio je imanje na Topčiderskom brdu, svo pokućstvo, godišnji iznos od 24000, besplatno stanovanje u njegovoj porodičnoj kući, ali i prihode od još tri stana. Sinovici Vidosavi i njenoj deci ostavio je imanje u Jugovića ulici, a ostalim srodnicima male sume novca. U testamentu je naglasio da se izgradi jedna bolnica u Beogradu, i dve u Srbiji, gde bude potrebno. Takođe, želeo je da se Hramu Svetog Save na Vračaru pokloni najveće zvono kada bude izgrađen. Pored toga, u testamentu je naznačio da se izgradi i dom za stare i iznemogle građane, a da akcije i druge hartije od vrednosti budu iskorišćene za privredne i druge svrhe. Isto tako, želeo je da se njegova nepokretna imovina kontinuirano održava. U nepoktetnu imovinu spadale su brojne kuće i zgrade koje je Nikola kupio ili sam izgradio. 1910.godine, Nikola je kupio kuću koja je imala prizemlje i sprat u Knez Mihailovoj ulici broj 19, a veliko dvorište koje je okruživalo kuću izlazilo je na Obilićev venac broj 17. Spasić je, 1913.godine, na ovom kompleksu podigao novi objekat, koji je imao prizemlje i dva sprata sa strane Obilićevog venca broj 17, a bočnim krilima bilo je povezano sa delom iz Knez Mihailove ulice. Ceo kompleks bio je pokriven staklenom kupolom i nazvan je „Spasićev pasaž“. Kuća koju je sagradio sam, u kojoj je stanovao i koja je proglašena za spomenik kulture i kulturno dobro od velikog značaja za našu zemlju, je dvospratna kuća broj 33 u Knez Mihailovoj ulici. Pored toga, tu je i kuća broj 37 koju je Testamentom iz 1912.godine Nikola ostavio svom sinovcu, a koja je kasnijom promenom Testamenta dobila novu namenu. Naime, ovom kućom u ulici Knez Mihaila broj 37 i Vuka Karadžića broj 8, stvorio je svoju prvu Zadužbinu pod nazivom „Dom srpskog narodnog invalidskog fonda Sveti Đorđe – Zadužbina Nikole Spasića“. Nju je poklonio ovom fondu, jer je kao ratni izbeglica bio zadivljen nacionalnom borbom i odlučnošću srpske vojske, ali i celokupnog srpskog naroda. Još jedna kuća, koja je bila poznata pod imenom „Sloga“, je kuća broj 47, koja je imala prizemlje i jedan sprat. Ovu kuću, Nikola je kupio 1910.godine, a 1930.kuću je Upravni odbor srušio i izgradio zgradu koja izlazi na tri ulice, Kneza Mihaila, Nikole Spasića i Kralja Petra.

Pomenutim testamentom, koji je Spasić svojeručno napisao, nastala je Zadužbina Nikole Spasića, koja i danas postoji. Ova Zadužbina u vreme osnivanja imala je vrednost jednaku vrednosti  fondu Nobelove nagrade, a po nekim mišljenjima, možda i veću. Rad Zadužbine Nikole Spasića može se podeliti na dva vremenska perioda. Prvi period je osnivanje i rad do 1958. godine, kada je sva imovina Zadužbine Nikole Spasića nacionalizovana, a drugi period je od nacionalizacije imovine do danas. Nakon smrti Nikole Spasića, više od godinu i po dana o njegovoj imovini niko nije brinuo. Mnoge prostorije koje su pripadale njegovoj imovini, koristile su se u vojne i druge svrhe, pa su oštećivane i urušavane. S obzirom  na to da je Spasićev testament čuvala Narodna banka, na zalaganje doktora Mihaila – Mike Popovića, bivšeg ministra finansija, okupacioni Građanski sud za grad Beograd postavio je za staraoca cele Spasićeve zaostavštine Dobru Petkovića, beogradskog advokata i doktora Milorada Popovića. Staraoci su vršili svoju dužnost do 27. aprila 1920. godine. Tada je doneta odluka od strane starateljskog sudije da imovina bude predata na rukovanje licima koje je Spasić u testamentu naveo. 30. aprila 1920.godine, održan je prvi sastanak na kome je konstruisan Upravni odbor, kako je Nikola i želeo i izabrana je cela uprava. Zato se taj datum smatra zvaničnim početkom rada Zadužbine. Zadužbinski odbor, ostvario je skoro sve Nikoline želje. Zgrade koje su za vreme Prvog svetskog rata oštećene, zahtevale su obnivu, pa je to bilo jedan od prioriteta rada, jer je odbor preduzeo sve kako bi ispoštovao nalog Nikole Spasića da „brižljivo održava nepokretna imanja“.  Izgrađena je bolnica u Beogradu, danas deo Kliničko – bolničkog centra Zvezdara, bolnica u Kumanovu i Krupnju, kao i  Dom za iznemogle i sirote u Knjaževcu. Iz finansijskih razloga nije kupljeno najveće zvono za Hram Svetog Save, ali je zato Zadužbina za ovi svetinju 2011. godine, donirala 10 miliona dinara. Zadužbina je pomogla izgradnju brojnih škola, donirala mnoge bolnice i domove zdravlja, i značajno pomagala razvoj poljoprivrede. Zasnivani su voćnjaci jabuka, krušaka, kajsija, breskvi, a sađeni su i brojni vinogradi. Pored toga, organizovani su tečajevi za proizvodnju cveća i povrća, ali i za uzgoj pčela. Pomagali su Srpsko privredno društvo „Privrednik“ i izdavali „Privredni letopis Zadužbine Nikole Spadića“. Izgrađen je i „Spasićev izložbeni paviljon“ na beogradskom Starom Sajmištu u kome je je 11. septembra 1937. godine otvoren Prvi beogradski međunarodni sajam.  Nakon Drugog svetskog rata, Zadužbina je nacionalizovana, pa se do današnjih dana njen odbor bori, da povrati ono što je bilo Nikolino, da bi se to koristilo u one svrhe u koje je on namenio. Ali i pored svega toga, oni i danas pomažu srpski narod, dodeljuju stipendije za najuspešnije đake i studente i tako želju ovog zadužbinara, da pomaže svom narodu, sprovode u delo. Nikola Spasić je bio član Upravnog odbora Narodne banke, predsednik Upravnog odbora Prometne banke i predsednik Osiguravajućeg društva Srbije. Duže vreme bio je opštinski odbornik, narodni poslanik za grad Beograd, kao i predsednik Humanog društva „Kralj Dečanski“.

Ostavite svoje mišljenje