Srpski jug meraka i sevdaha

0

 Na jugu Srbije, u Vranjskoj kotlini, na Vranjskoj reci nalazi se živopisni gradić, Vranje, sa pregršt izuzetno interesantnih i neobičnih detalja koji se ne mogu sresti u drugim delovima naše zemlje.

Prvi stanovnici ovih krajeva, pa i samog Vranja, bili su Rimljani i Vizantinci, da bi nakon njih, u VI veku ove krajeve naselili Sloveni. U XI veku, u delu „Aleksijada“, koju je napisala Ana Komnina, Grkinja iz carske porodice, prvi put se Vranje pominje i to kao mesto koje je osvojio veliki župan Vukan, 1093.godine. Ubrzo nakon toga, župan se povukao pred vizantijskom vojskom.

1193.godine Vranje osvaja još jedan veliki župan, Stefan Nemanja i ono ulazi u sastav srpske srednjovekovne države. 14.juna 1455.godine, Turci ulaze u Vranje i ostaju sve do 1878.godine, kada je grad konačno oslobođen. I za vreme svetskih ratova grad je bio meta osvajača. U Prvom svetskom ratu okupirali su ga Bugari 1915.godine, da bi ga srpski borci sa Solunskog fronta oslobodili 1918.godine. U Drugom svetskom ratu, osvojili su ga Nemci devetog aprila 1941.godine, da bi ga već 22.aprila predali Bugarima.

Grad je konačno oslobođen 1944.godine. Danas se Vranje može pohvaliti bogatim kulturno-istorijskim nasleđem, koje marljivo čuva vekovima. Kaldrmisane ulice, stare, raskošne kuće sa velikim dvorištima, brojni ostaci stare otomanske i balkanske arhitekture, delić su onoga što se u ovom živopisnom gradiću može videti. S obzirom na to da je ovo kraj naše zemlje u kome su se Turci najduže zadržali, brojni svedoci njihovog boravka na ovim prostorima, nalaze se baš u Vranju. Tu je čuveni Beli Most, sagrađen 1844.godine, za koji je vezana legenda o tragičnoj ljubavi dvoje mladih. Naime, po davnom predanju u Vranju je nekada živeo paša, kome je proročica prorekla da će mu ćerka jedinica umreti nasilnom smrću. Da bi to sprečio, sazidao je beli dvor sa samo jednim malim prozorom, nedaleko od mesta gde se danas nalazi Beli most i ćerku, Ajše, zatvorio unutra.

Kroz taj prozor je svakodnevno viđala pastira Stojana kako tera ovce preko reke i zaljubila se u njega. Da bi se sastala sa Stojanom pobegla je iz dvora, ali je njen otac, saznavši za to, rešio da ubije Stojana. Ajše se isprečila, pa je tako poginula ona, a Stojan je izvršio samoubistvo. Nakon nemilog događaja, paša je naredio da se na tom mestu podigne most sa natpisom: „Proklet neka je onaj ko razdvoji one koje je ljubav spojila“. Tako i danas, u starom delu Vranja postoje most i natpis na latinskom. Nedaleko od belog mosta, nalazi se česma Đerenka. I za ovu česmu vezana je jedna legenda, koja kaže da su je Turci podigli u spomen čuvenom Đerzelezu, koji, ni pored sve svoje hrabrosti i naočitosti, nije uspeo da osvoji srce lepe crnooke Srpkinje.

Pored mosta i česme, od Osmanlija je ostao i Pašin konak koji je danas narodni muzej. Ovaj konak podigao je Raif-beg Džinić davne 1765. godine. Sastoji se od dve zgrade – selamluk, za muškarce i haremluk, za žene. Zgrade su potpuno očuvane i restaurirane i spadaju u najlepše primerke otomanske arhitekture na ovim prostorima.

Još jedno arhitektonsko delo iz turskog perioda je staro tursko kupatilo, hamam. Zidan je od kamena, a iza njega se nalazi dvorište ograđeno kamenim zidom. Hamam je proslavljen u delima Bore Stankovića.

Inače, Bora Stanković, naš veliki pisac, potiče, upravo, iz Vranja. Veoma rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila očeva majka, baba Zlata. Po njoj je ulica u kome se nalazi Borina kuća, danas muzej, dobila ime Baba Zlatina ulica. Kuću je Bora prodao nakon baba-Zlatine smrti jer je u to vreme živeo u Beogradu. Želeći, kasnije, da se vrati u svoje rodno Vranje, Bora je u drugom delu grada gradio novu kuću, ali na žalost, ubrzo je umro. Staru kuću, opština je nakon mnogo godina otkupila, rekonstruisala i pretvorila u tipično vranjsko domaćinstvo devetnaestog veka. U dvorištu kuće se nalazi bašta, kaldrma, bunar, letnja kuhinja i stari dud. Na jedinstven način, ovde je skriven od savremenog sveta, neki divni duh starih vremena, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Inače, kuća Bore Stankovića nalazi se u sastavu Narodnog muzeja Vranje, koji je osnovan 1960.godine. Smešten je u pomenutoj zgradi Pašin konak i vremenom je prerastao u muzej kompleksnog tipa. Pored Muzej kuće Bore Stankovića u sastavu muzeja nalazi se i Galerija Narodnog Muzeja. U fondu Muzeja se nalazi oko 20000 predmeta podeljenih u sedam zbirki.

Pored ovih istorijskih spomenika u samom gradu, postoji još jedan koji se nalazi nedaleko od Vranja. Reč je o tvrđavi „Markovo Kale“, koja je po predanju bila grad Marka Kraljevića, koji je boravio u zamku i hrabro ga branio od Turaka. Kada je Marko pred turskom premoći morao da uzmakne, on je sa svojim Šarcem preskočio na istočnu Plačevicu. U steni sa koje je skočio ostao je otisak njegovog ogromnog kopita, a Plačevica je naziv dobila jer je Marko tamo zaplakao. Odavde se Marko prebacio na zapadnu Krstilovicu, gde se kod sada razrušene crkve Svete Trojice prekrstio. Udubljenje, gde se Marko kupao, može se videti u potoku koji protiče, a na obali je njegova “furuna”, odnosno peć. Markovo Kale je nepravilne, izdužene trougaone osnove koju je diktirala sama konfiguracija terena. Obik grebena i topografija terena uticali su i na odbrambena rešenja, pa se tako sa zapadne strane nalazi strma litica, pa dodatna zaštita nije bila potrebna, a sa ostalih strana podignuti su bedemi debljine 2 m. Ovo jedinstveno zdanje i danas krasi okolinu Vranja i živi u pričama i legendama koje su za njega vezane.

Vranje ima dugu i burnu istoriju koja pamti mnoge osvajače, vojskovođe, svetske putnike i zanesenjake koji su prolazili  kroz grad na jugu Srbije. Stvarajući istoriju, legende i stilove, stvorili su i jedinstvenu vranjsku muziku, igru i pesmu, po kojima je Vranje danas nadaleko čuveno. Nijedno veselje u Vranju ne može da se zamisli bez gradske pesme, koja se našla i na Listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije. Pesme su nastajale iz svakodnevnih razgovora, srećnih i nesrećnih ljubavi, prijateljstava i same specifičnosti podneblja. Nežnim, tihim i melodičnim stihovima, zvucima punim sevdaha niko ne može da odoli. Vranjski melos, sevdah i čoček, u kombinaciji sa specifičnim ukusom lokalne hrane i pića i gostoprimljivim, ljubaznim i glasnim ljudima, stvara savršen ambijent i harmoniju južnjačkog duga.

U ovom gradu meraka i sevdaha, bogate kulture i istorije, na svakom koraku se sreće nešto jedinstveno što se zauvek pamti i čemu se ljudi uvek vraćaju.

Ostavite svoje mišljenje