Od mirisnog dima do vrhunskog parfema

0

Parfemi su, često, način izražavanja naših osećanja, mašte i navika. Pokazuju naš karakter i stil života. Ženama dopuštaju da nađu svoj temperament i seksipil, a muškarcima daju osjećaj sigurnosti i muževnosti.

Istorija parfema je duga i čudnovata. Seže u vremena kada je pračovek otkrio da neka drva, naročito ona koja su bogata smolom, pri paljenju daju dimu izuzetan miris. U tim, drevnim vremenima, ljudi su odavali počast svojim bogovima time što su ka nebu slali oblake mirisnog dima. Razvojem kulture čovečanstva, sve više se razvijala i priča o parfemima. Na drevnim egipatskim grobnicama, hijeroglifima, ispisana je priča o prvom obliku parfema i njegovom značaju u životima Egipćana.

Čitave ekspedicije išle su u potragu za tamjanom i drugim vrednim mirisnim biljkama. Njih je slala čuvena kraljica Hatšepsut u čijem hramu je postojala bašta u kojoj se uzgajao tamjan, čije su mladice donošene sa tih putovanja. Najpre su se parfemi koristili u verskim obredima, da bi ubrzo aromatične biljke bile dostupne mnogim Egipćanima. U Egiptu su se pojavila i prva kupatila, preteče grčkih i rimskih, gde su Egipćani imali mogućnost da tela utapaju u vodu sa aromatičnim uljima. Veliko zadovoljstvo koje im je to donosilo uslovilo je da parfeme nose svuda sa sobom. Takođe, razni mirisi su stavljani i u grobnice, jer se verovalo da će tako koža pokojnika biti svilenkasta i u zagrobnom životu.

Kao dokaz toga, postoji podatak da je nakon otvaranja u grobnici faraona Tutankamona nađeno 3000 bočica parfema, koji ni nakon više od 3000 godina nisu izgubili svoj miris. Egipćani su uvozili mnoge začine i aromate iz Indije, kao što su đumbir, biber i sandalovina, dok su sa Krita donosili ljiljan. U proizvodnji parfema koji sadrže esencijalna ulja, zahvaljujući uzgajanju jasmina, Egipat je i do danas zadržao istaknuto mesto.

Parfem su na nivo svetinje uzdigli Grci, koji su smatrali da je lep miris poticao od Boga. Nakon kupanja mazali su se aromatičnim uljima, tako što su za svaki deo tela birali poseban miris. Takođe, njima se pripisuje i umetnost izrade prvog tečnog parfema, iako on nije bio ni nalik onom kakav se koristi danas. Mirisni prah mešali su sa jakim uljima i dobijenu tečnost sipali u bočice od zlata, kamena, stakla i porcelana. Od Grka su zadovoljstvo koje samo miris daje, preuzeli Rimljani, koji su u parfimisanju prevazišli sve, pa i sami sebe. Kod njih su čak i  fontane prskale mirišljavu vodu, u krevete su stavljali latice ruža, parfimisali sebe, odeću, predmete, pa čak i životinje. Još jedan narod koji je dao veliki doprinos razvoju i nastanku parfema, bili su Arapi, koji su, kao izuzetni poznavaoci eteričnih biljaka, napravili pravu parfemsku revoluciju, nastalu kao posledica njihove metode alkoholne destilacije.

Nešto kasnije, od mirisnih ulja u alkoholnom rastvoru, Mađari su napravili prvi moderan parfem, po naredbi kraljice Elizabete. Ovaj parfem je širom Evrope postao poznat kao „Mađarska vodica“, a bio je kompozicija cveta narandže, ruže, mente, melise, limuna i ruzmarina. Na parfemskom tržištu se voda kraljice Elizabete održala nekoliko vekova. Prava industrija parfema počinje u renesansnoj Italiji, kada se, zahvaljujući bogatstvu aromatičnih biljaka, stvaraju zanosni mirisi. Tada se u Veneciji od duvanog stakla prave  bočice za parfeme najboljeg kvaliteta. Italija je ubrzo postala metropola mirisa. Međutim, zahvaljujući Katarini Mediči, koja se udala za francuskog kralja, sva dotadašnja dostignuća iz Italije prenosena su u Francusku, koja ubrzo zatim postaje evropski centar industrije parfema i kozmetike.

Katarina je u Francusku sa sobom povela i svog ličnog parfimera, čije su se mirisne vode, puderi i kreme,  počeli prodavati u Parizu. U Južnoj Francuskoj uzgajanje aromatičnih biljaka, od kojih su dobijani mirisi, postaje jedna od glavnih industrijskih grana. Do osamnaestog veka aromatične biljke su uzgajane u regiji Gras, čime je obezbeđivano dovoljno sirovina za sve rasprostranjeniju i uspešniju industriju parfema. Francuska od tada, pa do danas uživa status “zemlje parfema”.  Smatra se da je osamnaesti vek zvanično probudio modu i podstakao njenu popularnost. U to vreme dvor Luja XIV poneo je epitet “dvor parfema”, a svi dvorani imali su obavezu da svakoga dana upotrebljavaju različitu mirisnu notu. Inače, Luj XIV je kralj poznat po tome što se u životu samo dva puta okupao, jer su ga lekari tako savetovali, da ne bi ugrozio zdravlje. Svoj neprijatan miris pokušavao je da sakrije time što je sa sobom u šetnju nosio pomander napunjen ćilibarom, dok mu je posteljina bila natopljena raznim mirisnim vodicama. Inače, pomander je bila ukrasna bočica od srebra, zlata ili ebanovine, napunjena mošusom, cimetom, alojom ili ćilibarom.

U osamnaestom veku napravljena je i kolonjska voda, koja se stavljala u kupke, dodavala vinu i koristila kao osveživač daha. Daljim razvojem proizvodnje parfema, u devetnaestom veku napravljen je prvi parfem sa sintetičkim sastojcima, kakvi se i danas prave. Tokom ovog veka svoj procvat doživele su i parfimerije. Početkom dvadesetog veka, parfemi kao luksuzni proizvodi u prelepim izdanjima, privlače sve više ljudi. Dizajn bočica postaje vrsta umetnosti. Međutim, tokom ovog veka, skupe prirodne sirovine sve više zamenjuju hemijske, veštačke mirisne supstance, tako da parfemi više nisu bili luksuz rezervisan za pripadnike viših klasa, već su postali široko dostupni. Nanošenje omiljenog parfema postaje svakodnevni ritual i tako je ostalo do današnjih dana.

Mirisi su jedan od načina upoznavanja sveta, upečatljivi i jaki, često su i nezaboravni. Zato je hiljadama godina usavršavan način pravljenja najlepših mirisa koji danas predstavljaju modni detalj ili delić nakita koji nosimo svaki dan.

Ostavite svoje mišljenje